Покушај – да употребим устаљени термин – сатанизације Срба, није почео тек пре десетак година. Ми тој сатанизацији присуствујемо више деценија уназад. Па и сам сам је доживео, на известан начин у Сарајеву, где сам радио као наставник на Универзитету, а, потом, и у Загребу, и, као што знате, покушај мога супротстављања тој сатанизацији био је сместа веома сурово спречен.

Мислим овде на две ствари.

Прво, да српску националну идеју до сада како је била представљена пред Европом и пред нашом јавности, боље да је нису представљали. Она је била представљана у кич-издању, на такав начин да ме је просто стид као Србина. А нисам ја једини који се тако осећао. Заправо, тиме је сакривена сама суштина српске националне идеје. Толико смо исмевања чули од стране водећих јавних и естрадних интелектуалаца, са тзв. “небеским народом”. Кажу – “Срби су небески народ”, а при томе мисле на разне политичке манифестације Српског народа, које су врло приземног политичког карактера.

Не знају ти људи да небески народ значи – Црква, не нација, него Црква. Дакле, не политичка организација. Кад је речено “Српски небески народ” онда то значи: народ окупљен у Српској Православној Цркви, народ који се састоји од крштених људи који живе црквеним животом, итд. Дакле, небески народ није никаква политичка формација. Небески народ је, у сваком случају, одређени црквени део Срба. Ја не знам колико Срба се тако осећа, као што не знам ни данас у Црној Гори колико њих се осећају Србима.

На челу тога небеског народа је сâм Христос, а елиту чине Патријарх Павле, односно Синод, односно православни манастири, са својим монасима и монахињама.

С друге стране, постоји још један појам „небеског народа”, али он је примљен из западне метафизике. У Хегеловој филозофији државе, држава се приказује као појава самог Бога, отелотворење Бога. Оно што се у православној теологији зна као Црква, као појава отеловљења Христа, у Хегела је то држава коју дефинишу закони, а не догмати. Догмати су, заправо, свест о Светој Тајни. Свест о томе да је нешто тајна и да не може бити уму доступно, као што је, рецимо љубав. Хегелову државу не дефинишу догмати, него закони који прописују понашање, као и сви други закони, који санкционишу, тј. одређују казну за непоштовање закона. Та држава, тако њу Хегел описује, јесте достигнуће човека у његовој слободи, а ту слободу Хегел представља као човеково достигнуће сопствене идентичности са Апсолутом, како он назива само Божанство, који замењује апсолутног Бога. Дакле, слобода није човекова моћ да одлучује о својим поступцима, него посебно достигнуће и тако он представља западну цивилизацију као водећу цивилизацију света са презиром према свим осталим цивилизацијама које су за њом заостале. Он дословце каже да постоје “народи који су достигли до тог престола Божанства и други који отпадају из историје и према њима се гаји презрење.”

И ми смо, како вели игуман Теодосије Мркојевић, постали “бикова глава на мачје тело” оног момента кад смо прихватили хегелску представу о нацији, када ју је прихватила наша интелгенција која се школовала у западној традицији западне метафизике, а управо та метафизичка традиција чини основу западне културе: дакле не Хришћанство, него метафизичка традиција. Премалена смо ми нација да бисмо били империја која намерава да целу планету сједини под својом власти и да, на тај начин, створи хармонију коју Бог заповеда да буде успостављена на земљи. С тим да побеђени мора да буде у хармонији са победником, јер му побуне нема. Дакле, то је та врста, да кажем, “изабраног народа”, који и данас изазива подсмех на Западу и Запад се данас дистанцира од појма нације, због тога што је нација била стално схватана као народ позван на такмичење међу нацијама за првенство у моћи на планети или у познатом свету.

Та борба међу западним нацијама за првенство у свету, за надмоћ, за водећу улогу, за хегемонију, упропаштава саме те западне нације, као што је упропастила и старе Грке, па је зато Патријарх Цариградски у XV веку рекао: “Ми нисмо Грци, ми смо православни римски грађани, Римљани (Ромеји)”.

Данас, многи – не схватајући шта је то нација – говоре да неће нацију, јер је то, наводно, одмах већ и нацизам. Наравно, како то видимо из целокупне европске историје, (метафизички, империјално схваћена) нација је компромитована заједница која је директно супротна демократској функцији државе. Европске нације су, кроз историју, хтеле (метафизички засновану) државу која ће бити инструмент за постизање империјалног првенства сопствене нације у свету. У тој националној функцији, држава директно противуречи сопственом демократском задатку, и због тога је, данашњој Европи, у име демократије, немогуће да државу – која треба да брани права човека и грађана (без обзира на националност, расу, веру, политичко уверење грађанина…) – помири са својим схватањем нације; и зато се Европа дистанцира од нације, и тражи од нас, Срба, да то урадимо и ми, као да је наша нација империјална, као да је нашу нацију, попут њихових, стварала метафизика и држава.

Напротив, наша нација уопште није нација тог типа, а, нажалост, нико у званичној Србији, ни српске институције нису, данас, пред Европом устале да представе шта је то, заиста, српска нација. Да покажу да је српску нацију стварала Црква, а не држава, и да је елита те нације (на грчком језику „клир” значи управо „елита”) свештенство и монаштво Цркве, да су најмудрије главе те нације – монаси, као што је игуман Стефан; владике, као што је Владика Данило, да их не набрајам даље, и то само из дела Његошевих. Нико није успео до сада да представи да се српска нација одрекла себе, да се одрекла своје заветне прошлости, и то оног момента кад је ушла у Југославију… Ни они који су сишли са власти (2000. године), а ни највећи део садашњих учесника у власти, или не уме или неће, макар сада, да проговори шта је стварно српска нација.

Нација у Срба је заветно схватана као народ у пуној хармонији Православља и римског права. О томе смо писали још 1980-их година, а о томе смо ми расправљали у Загребу још 1970-их година, и то у време кад су професори Београдског универзитета на праксисовској „Корчуланској школи” тврдили да стаљинизам, наводно, „природно ниче из Православља” и да се „стаљинизам не може ишчупати из корена све док се из корена не ишчупа Православље”, те да је задатак праксисовске филозофије да изврши то дело и да приведе српску нацију Европи. И дан-данас кажу да је потреба за филозофијом нарочито јака онда када нацију „угрожава јачање религије и митова” и још увек се држе хегелског становишта да је филозофија изнад религије, то јест да је човекова мисао о себи изнад Божанске појаве Христа.

Европи мора неко да каже да ми нисмо империјална нација и да, православно схваћена, нација није у сукобу са демократијом, него је морална подршка демократији. Ако државник нема у себи морала да спроводи закон који нам свима гарантује равноправност, онда је узалуд закон, он остаје само мртво слово на папиру. Државник, дакле, мора да има морала да би поштовао закон и издржао у својој речи, а да би имао морала, он мора да зна да морал није неки филозофски категорички императив, већ благодатно осећање дужности према духовној заједници којој осећа да припада. Православна нација је духовна заједница заветног карактера и ми морамо да говоримо о томе каква је суштинска разлика између Светосавског Завета, као основе српске нације, за разлику рецимо, од метафизичке идеје немачке нације. Данас се Немци, у име демократије, одричу своје нације, националне прошлости, посебно Хегела, свог највећег филозофа. Данас Немцу да кажете да је хегеловац, он би сместа схватио да му ви, заправо, кажете да је фашиста. Тако би он схватио.

Видите, Немци су изградили читаву једну филозофију нације, почевши од Лутера и његових 95. теза из 1517. године. Лутер је у Немачкој 1517. године извео својеврсну „Октобарску револуцију”. Он је упутио позив „хришћанским витезовима немачке народности” и он је положио основе за немачку националну цркву, побунивши се против Рима, не толико у име Хришћанства, колико у име националне немачке цркве и светости немачких владара. И, зато, целокупна немачка филозофија почива управо на тих 95. Лутерових теза, као и на ономе што је Лутер писао против Еразма и Еразмовог схватања слободне воље. На Лутеру почива целокупна немачка филозофија, сви велики немачки филозофи су били истовремено и теолози и филозофи, и Хегел и Хелдерлин и Хајдегер, и сви скупа.

А ми имамо – за оснивача наше, српске православне нације – једног од највећих Светитеља, теолога и мислилаца у 13. веку, Светога Саву, који је био савременик Томе Аквинског.

У Београду је 1979. године гостовао Тома Вереш који је издао Тому Аквинског на српско-хрватском језику (он каже на „хрватском”). И ми смо тада имали јавну расправу о делу Томе Аквинског и, после те јавне расправе, он је отворено признао да се Тома Аквински уствари покајао за сву теологију коју је писао и да је признао да у свему што је писао нема баш много Бога. А Ниче је, после читаве те метафизичке традиције Запада, рекао да у целој тој метафизичкој традицији на којој почива нема Бога, јер је „Бог – умро”. Према томе, оно “Got mit uns” (Бог је са нама) – натпис који је стајао на опасачу немачких војника у Другом светском рату или оно усташко “Бог и Хрвати”, то уопште није Бог из Библије, нити Бог из Јеванђеља, нити Бог Цркве.

Ми се, данас, налазимо у великом сукобу кога морамо бити потпуно свесни. Ми, данас још, увек нисмо у стању да пред свет изађемо са правим ликом своје историје и да кажемо: српска национална идеја је у савршеној хармонији Православља са римским правом од Светог Саве од Јустинијана византијског цара, а то је право у коме се држава дефинише као орган, оруђе одбране права грађанина. Које је то право? Право грађанина, Римљанина “civis-a” (а то је код Римљана значило – домаћина), јесте:

– право да буде биран,

– право да бира,

– право да носи оружје за одбрану својих,

– право да се удружује у милиције (miles = борац, милиција је борбена формација),

– право да се венчава и да породица буде под његовом заштитом и да све од њега наслеђује,

– право да располаже својом имовином како хоће, даје, продаје, поклања, по којој цени хоће,

– и право да тужи државу и да цезар мора да изађе на суд кад је тужен.

То је римско право. И зато у Душановом законику то право стоји у одбрани права грађана: човек има право да позове, чак, и цара на суд, то јест није важна царска воља, него је, пре свега, важан закон, а царска воља је важна само уколико потврђује закон.

Дакле, у тој хармонији са римским правом је и православна грчко-римска култура, која је медитеранског, а не западног карактера. Запад се откинуо од Медитерана када је за свој основ узео метафизику уместо хармоније (у држави која је орган у рукама људи, а не божанство). Не могу ја да располажем божанством. Држава је оруђе за одбрану мојих права, а не бог који мноме влада.

Ту је, дакле, настао велики расцеп, и ми данашњи Срби део смо једне, данас заборављене, медитеранске културе. И Балкан није случајно стално једна, за Запад, сумњива или спорна или проблематична област, јер Запад чини Балкан проблематичним против наше воље. И 1945. године Балкан је учињен проблематичним против наше воље, кад је Црвена армија својом силом довела Тита на власт у Београду и кад је та нова власт у Србији побила на стотине хиљада Срба, а посебно све водеће православне домаћине, и кад, потом, није дозволила никоме од избеглих да се врати у Србију, па наравно ни Карађорђевићима. Српски народ од тада није имао право на избор, а све је то урађено по одлуци Запада који нас, православне Србе, данас оптужује за сву ту прљавштину коју је Запад набацао на нас и нашу историју.